Minimalizam u srpskom domu

Ili: kako sam penzionisao babine goblene

 

 

Skriveni goblen, pritajeni dizajn

Odrastao sam u tipičnom srpskom domu, roditelji, mlađa sestra i stariji brat sa kojim sam delio sobu. Stan smo krečili jednom u par godina, kada smo konačno skinuli tapetne zaostavštine sedamdesetih i osamdesetih, sestra je plakala, a centralno mesto u hodniku zauzimao je goblen koji je mama donela „u brak“. E sada, nikada nisam razmišljao o njemu osim kao o antikvitetu koji se stopio sa zidom i čije bi uklanjanje izazvalo burne reakcije mame i još burnije reakcije babe koja je isti izvezla i sa suzom poklonila svojoj jedinici.

A onda je ta ista voljena baka preminula. Ostale su nam lepe uspomene, divno detinjstvo provedeno u njenom dvorištu, sećanje na toplinu i nezamenljivu kritiku zbog buke (kako se to komšijska deca lepo ponašaju, a vi se dernjate kao jarići u punoj snazi?!). I njen stan.

Porodično većanje, i rešimo da stan renoviramo, opremimo i izdajemo. I to nas vraća na čuveni goblen. Realno ih nisam ni primećivao, imali su tu moć da se sažive sa zidovima i iskoče na prepad kada primoran koristiš babin fiksni telefon. Renoviranje njenog stana je zahtevalo da se umetnička dela babine mladosti uredno sklone, i tek nakon skidanja svih tih zanimljivosti (jedan je tražila drugarica koja ga je uramila u svom kupatilu!), kojih je bilo čak 11 u celom stanu, ostali smo sa pečatima po zidovima i idejom da iz jedne prenatrpane krajnosti odemo u drugu – minimalizam.

 

Minimalizam u mom domu!?

 

(suočavanje sa drugačijim)

 

 

Mama bi da stan uredi kao da će ona živeti u njemu, tata je škrtica (ali nakon razgovora o dizajnu je počeo da se predstavlja kao predani minimalista), a mi rezonujemo da je minimalizam najjednostavnije, najelegantnije, a kako reče naš „predani minimalista“, i najisplativije rešenje. Minimalizam je svakako već neko vreme globalni trend. Zasniva se na jednostavnosti i funkcionalnosti (lako, zar ne?), koju postižemo kroz:

• Open space – otvoren prostor, širina i jednostavnost koja se postiže preciznim geometrijskim rešenjima, ravnim i čistim linijama i preglednošću celine koju uređujemo. Nema preterivanja, prenatrpanosti i ornamenata koji su tu samo da zauzimaju mesto.

• Funkcionalnost – izbegavanje suvišnih i nepotrebnih elemenata u domu, odbacivanje ideje da “sve mora da se čuva” (bilo iz sentimentalnih ili drugih razloga), otvaranje prostora da se dobro razmisli i izvaga – šta je ono od elemenata što nam je zaista potrebno? Šta utiče na naš svakodnevni život i olakšava da obavljamo redovne aktivnosti? Ako sa spiska svih stvari koje držimo u domu, eliminišemo one koje ne dobiju nijedan glas za ostanak, ili one koje se toliko retko koriste da je upitno čuvati ih, ostajemo sa predmetima koje su funkcionalne i potrebne, a minimalizam nas navodi na ta pitanja. Prava životna filozofija, zar ne?

• Boje i svetlost – tri boje, hm, istog? Monohromatska estetika je karakteristična za savremeni minimalizam, i to se odnosi kako na zidove, podove, tako i na nameštaj. Minimalistički ambijent je prozračan, i u njemu dominiraju bela boja, ali i prirodne nijanse braon, bež i sive, pa i crne. Zapravo minimalizam je carstvo pastelnog! A ostale boje su dobrodošle povremeno, ali samo da istaknu određene elemente. Svetle boje odlično reflektuju svetlost, a svetlost je zanimljivo odličan saigrač u dizajniranju i postizanju efekta širine, komfora i prostranosti u minimalistički uređenom prostoru. Veliki prozori, što bolja prirodna osvetljenost i boje koje dodatno refletuju i povećavaju efekat osvetljenosti prostora odlično utiču na raspoloženje!

• Nameštaj – nikako više nego neophodno, a neophodno je uvek jednostavnih, ravnih linija, glatke površine i praktično. Ugradni prostori za skladištenje (i ne govorimo samo o ormarima), oslobodiće prostor vizuelno i ipak će dozvoliti da i par onih suvišnih stvari kojih se nikako ne možemo otarastiti sklonimo dalje dok se navikavamo na minimalističku estetiku. Masivni nameštaj svakako nije deo ove priče, najbitnija je funkcionalnost, i osloboditi prostor suvišnog a za uzvrat prostor će na nas delovati oslobađajuće (a ko ne želi da se oslobodi stresa?). Minimalizam ne lišava prostor ukrasa, ali ih svodi na manji broj, i ostaju u liniji i boji (uz povremeno isticanje intenzivnijim bojama) ostatka prostora.

 

A gde je tu duša?

(Konačni sud predaka)

 

 

Komfor i jednostavnost odabira onoga što prija osobi i odgovara prostoru.

Mama nije bila ubeđena da će takvo uređenje prostora imati dušu, ono nešto što bi ga činilo domom (žena je navikla da uređuje samo svoj dom pa nikako da se prešaltuje na drugi ugao gledanja). Tata, preporođeni minimalista u ubeđenju da će sve to „ništa da košta“, ipak je morao da se preporodi još jednom kada je rešeno da se bira kvalitet, jer nećemo baš svake godine da renoviramo. A konačni rezultat je sledeći:

• Mama je ubeđena da babin mali stan ima više prostora nego naš četvorosban (hvala ti svetlosti i monohromatiko!)

• Tata se već udobno smestio da gleda utakmicu, i traži da svi obujemo papuče kada hodamo po novom podu (ponosan kao da ga je sam postavio)

• Brat i sestra klimaju glavom i svako već bira svoju paletu za neke buduće stanove

A ja mislim da dušu sami unosimo u dom. Kada je ovako rasterećen, sveden i funkcionalan, a svetlost pozdravlja sa svih strana, osećam da smo uspeli. Da li bi se babi dopalo? Ne znam. Ali znam da i bila ponosna što je jedan njen goblen udobno prenet narednoj generaciji da ga poštuje na svoj način.

(iz pera jednog mladog agenta, a možda i dizajnera prostora)